Moja baka ima 84 godine. Živi na selu..sama. Posle smrti mog deke (2008. godine) pala je u depresiju. Nije znala kako će sama... Baš, u to vreme, izvukli smo nekoliko pasa iz zaječarskog šinteraja, koji više ne postoji. Udomili smo petoro, a Džekija nismo znali gde ćemo. Rešila sam da joj poklonim njega. Posle par dana, kada sam je pozvala, u njenom glasu sam čula promenu. Bila je nekako... veselija.
Džeki joj je postao najbolji prijatelj i najverniji pratilac. Iako je stara i ima veliko dvorište, ona Džekija vodi i u šetnju. Kaže, drži se zbog njega jer… neće imati ko da ga hrani ako se njoj nešto desi. Onda sam rešila da joj poklonim i Leksy, sterilisanu ženku od 11 meseci, koju su hteli da otruju. Sada je Leksa voli vise nego Džeki. Oni valjda osećaju kada im neko spasi život. Ne odvajaju se od moje bake, a ona kaže da joj bolje društvo i ne treba. Kad joj je dosadno, popriča sa njima ili ih pomazi. Sa 84 godine ona ide na njivu, kopa, bere i preko celog dana je aktivna. Veruje da su joj Džeki i Leksa spasili život.
I posle se neko misli da li da udomi psa ?!
Pomoći će vam da izadjete iz depresije, da se pokrenete, da smršate... Praviće vam društvo, delićete sve tajne sa njim… Imaćete koga da češkate, gnjavite i volite.
UDOMITE ODRASLOG PSA!!!
Znaće da ceni što ste mu spasili život!
Tekst: Ivana Đokić